NEVER LET ME GO
Pogledao sam NEVER LET ME GO Marka Romaneka, po romanu Kazua Ishigura koji je za film adaptirao Alex Garland. NEVER LET ME GO bi se mogao posmatrati kao smrtno ozbiljno rađen SF iako Ishigurov roman uoprkos tome što je oslonjen na SF premisu zapravo više stoji u ravni filozofskog romana, odnosno vrlo ekspliicitno svoje SF premise koristi kao neku vrstu psihološko-filozofskih laboratorijskih uslova za priču o ljudima, njihovim odlukama i sl. U tom smislu, analizirati NEVER LET ME GO kao SF nije pravi put i njegova naučnofantastična premisa je po meni i najproblematičnija. No, problematičnost SF premise, međutim, ne prestaje da stoji kao problem ni kada se odustane od tumačenja ovog filma u SF ključu. Naime, čini se da su promene proistekle iz SF premise a ona je ukratko sažeta u tome da je kao 1952. nađen lek za sve teške bolesti i danas se klonirana deca uzgajaju kako bi bila donatori organa, dakle društvom je zavladala diktatura zdravlja i dugovečnosti. Glavni junaci su klonovi i nji...