FEĐA TEST

Pogledao sam THIS IS 40 Judda Apatowa, svojevrsni spin-off filma KNOCKED UP u kome se fokusira na porodicu starije sestre glavne junakinje koju je igrala Katherine Heigl. FUNNY PEOPLE je bio dosta pretenciozan, predug i u krajnjoj liniji neuspeo film, međutim, Apatow sa THIS IS 40 pravi još veću grešku jer ako je FUNNY PEOPLE pokazao da možda nema snage da se razvije u pravcu onoga što je svojevremno suvereno radio James L. Brooks, onda je THIS IS 40 znak jedne regresije u kojoj Apatow želi da na tragu Brooksa govori "istinu" a da sve to plasira kroz humor koji je bukvalno na nivou sitkoma, od scenarističke do glumačke i rediteljske postavke. Međutim, Apatow u ovom filmu ne uspeva da plasira apsolutno nijednu "istinu" sa kojom bi se gledalac prepoznao na bilo kom nivou, a uvođenje sitkoma u nešto što je film je samo po sebi loš potez, naročito ako imamo u vidu da su i KNOCKED UP i FUNNY PEOPLE bili vrlo filmoliki. Ako svemu tome dodamo da ovaj promašaj traje preko ...

Pogledao sam indie SF film ANOTHER EARTH Mike Cahilla. Ovo je surov indie u kome je SF element važan ali pre svega u melodramskom i idejnom smislu. Za razliku od drugih klasika ozbiljnog SFa kao što je Kubrickov 2001, ovde nema svemirskih brodova, i film je mnogo bliži nečemu kao što je PRIMER. U osnovi ANOTHER EARTH je melodrama o gubitku urađena u surovom indie maniru, ali konzistentno sprovedenom, i Mike Cahill u tom smislu zaslužuje puno poštovanje. Imajući u vidu svedenost forme, nijednom nije izneverio samozadate parametre i pošao putem bilo kakve dopadljivosti. Kritika je dočekala ovaj film kao veliki povratak ozbiljnog SF pristupa u američki film. Nisam siguran koliko se baš u ovom konkretnom naslovu može temeljiti povratak ozbiljnog SFa jer je ovde SF više deo atmosfere nego što suštinski utiče na priču i likove. Međutim, svakako da bi ovakav postupak sam po sebi bio vrlo interesantan za neki SF materijal. * * * / * * * *

Pogledao sam NEVER LET ME GO Marka Romaneka, po romanu Kazua Ishigura koji je za film adaptirao Alex Garland. NEVER LET ME GO bi se mogao posmatrati kao smrtno ozbiljno rađen SF iako Ishigurov roman uoprkos tome što je oslonjen na SF premisu zapravo više stoji u ravni filozofskog romana, odnosno vrlo ekspliicitno svoje SF premise koristi kao neku vrstu psihološko-filozofskih laboratorijskih uslova za priču o ljudima, njihovim odlukama i sl. U tom smislu, analizirati NEVER LET ME GO kao SF nije pravi put i njegova naučnofantastična premisa je po meni i najproblematičnija. No, problematičnost SF premise, međutim, ne prestaje da stoji kao problem ni kada se odustane od tumačenja ovog filma u SF ključu. Naime, čini se da su promene proistekle iz SF premise a ona je ukratko sažeta u tome da je kao 1952. nađen lek za sve teške bolesti i danas se klonirana deca uzgajaju kako bi bila donatori organa, dakle društvom je zavladala diktatura zdravlja i dugovečnosti. Glavni junaci su klonovi i nji...